Slušajte radio!!!

Winamp -->

Windows media player -->

Real Player -->

Itunes -->

Quicktime (otvori se novi prozor) -->

Windows media player (otvori se novi prozor) -->

Windows media player (otvori se novi prozor) -->

Real Player (otvori se novi prozor) -->

Hmm, ljubezen. Ljubav. Zakaj se po "naški" tako bolj globoko sliši?

Ahh, bosanska posla! :)

No, naj ne dolgovezim.

Ljubezen, je težka, težka tema. Namreč, razmišljati o ljubezni je prav lahko, ampak, ko pa pride do tega, da je potrebno nekaj konkretnega napisati, se pa zgodi... Popolna blokada.

Ampak vseeno, nekje je potrebno začeti. Od pamtiveka, ljubezen povzroča ljudem strašne preglavice. Še več kot to! Ko govorimo o ljubezni, lahko govorimo že o takem impaktu na človeka, da je nekdo že neprišteven. Najbolj hladni ljudje postanejo čustveni, pesimisti so nenadoma optimisti, pametni ljudje se poneumijo, iz močnega človeka naredi slabiča... Smiselno? Neee!!!

No, kaj se potem skriva za tem, da se človek v trenutku "spreobrne"? Moj profesor je povedal, da ne verjame v ljubezen. Da je ljubezen kvečjemu napaka v človekovih možganih, ki prisili človeka k socializaciji z nasprotnim oz. istim spolom (neke vrste instinkt).

Namreč ljubezen, kot neka kozmična sila, ne obstaja, ampak v trenutku, ko srečamo neko osebo in jo spoznamo, vidimo v tej osebi nek ideal, katerega imamo v glavi že od malega (velike joške, modre oči, močne roke, inteligenca...) ter takrat se sproži "napaka". To osebo moramo obdržati v svoji bližini. Ne glede na ceno!

Če sem močan, bom šibek...

Če sem zaprt vase, se bom odprl in napisal nekaj lepega itd.

Jaz ne vidim tega tako... Čeprav bi se, kot realist, morda moral strinjati z njim. Kakorkoli že, ne morem verjeti, da je ljubezen samo goli instinkt. Verjetno je dosti več od tega, samo težava je v tem, da so nekateri ljudje bili že tolikokrat razočarani, da je ljubezen v njih enostavno umrla. Ampak ne v fizičnem smislu, ker ljubezen tako ne umira. Ljubezen umira, ker ne znamo obnoviti vira le-te, umira zaradi slepote, dušenja, izdaje, umira zaradi izgube svežine in sijaja. Torej, če se nekomu omenjene stvari na veliko dogajajo, izgubi svojo vero v ljubezen. (Bi mu lahko zamerili?!)

Khm! Ah ja, sladko trpljenje, ljubezen. Lepa stvar je to... Kdo še ni doživel potnih rok, metuljev v trebuhu, zmedenosti? Kdo še ni doživel vnaprej pripravljenih misli, katere se v trenutko ko stopimo pred drago osebo, razblinijo in vse kar ostane, je veliko povedanih besed, brez smiselne povezave? Kdo še ni doživel občutka povezanosti, ko ravno razmišljaš o svoji ljubezni in PIIP PIIIP, dobiš SMS? Kdo še ne doživel občutka, ko si pripravljen storiti vse, da nekdo ostane?! Občutka, ko si pripravljen iti čez vse v kar verjameš, samo da obdržiš!

Tudi narava je na strani ljubezni. Samec in samica Aljaških pingvinov se srečata in ostaneta skupaj celo življenje... Žerjavi prav tako in zaradi tega imajo na Kitajskem statusni simbol ljubezni... Toda narava nam je podarila nekaj več. Poljub. Poljubljamo se ljudje in prav tako so znanstveniki ugotovili, da ima večina živali nekakšne kretnje, ki nakazujejo na poljubljanje. Toda pustimo zdaj druge živali in se osredotočimo na človeka. Poljub je narava ustvarila, kot droben trik, ki ustavi besede v trenutkih, ko je govorjenje nepotrebno. In to so trenutki, ko se čutimo žive. To so trenutki, ko se zavedamo, da ljubimo!

In to je tisto! Tista trenutna norost, ki pride kakor potres in se v trenutku poleže. In ponavadi, ko se poleže za trenutek, moramo pogruntati, ali je ta ljubezen že zasadila korenine, katere bi lahko pomenile vez, ki nas veže za celo življenje. Kajti to je to, kar je ljubezen. Ljubezen ni zasoplost, niti nenehno vznemirjenje, niti sladke obljube večne strasti. To je samo delček ljubezni, ki se mu reče "biti zaljubljen". Ljubezen kot taka, pa ostane po vsej evforiji zaljubljenosti in je hkrati umetnost kot tudi srečna nesreča.

To lahko rečem, da poznajo naši starši in bolj zreli osebki tukaj. Jaz vem za mojo mami in svojega očeta, da imata te korenine, tako globoko in tako prepletene ter tako povezane, da po vsem tem času, ko je večina prelepega cvetja odpadla, sploh ni mogoče več govoriti o dveh drevesih, ampak samo o enem.

Prezapleteno? Niti ne. Boste že razumeli nekega dne...

Torej, karkoli naj bi ljubezen bila, bodisi kemična reakcija v možganih, ali pa neka nevidna energija, ki vse ljudi s svojo močjo veže... Želim vam je čim več!

Sanny

PS: Pokojna babica, mi je še kot otroku povedala zanimivo zgodbico... Bog je ustvaril moškega in žensko, ki sta živela polno in lagodno življenje. Toda Bogu se je to zdelo pusto in je zato ustvaril dušo. Samo eno dušo, katero je prepolovil in eno polovico dal moškemu drugo pa ženski... Zadal jima je nalogo, da se morata poiskati na tem svetu, da lahko skupaj tvorita celoto, da lahko skupaj tvorita ljubezen!

To velja še danes, zato mi povejte, ste že našli svojo polovico duše?

Khm, zanimiva tema... Če racionalno pogledamo karakteristike JJ-a, lahko presenečeno ugotovimo, da bi slednji lahko bil čefur in to tisti "žešči"!

Zakaj? Pa začnimo:

- Tuji jeziki, razen slovenščine, mu delajo velike težave.

(aj tinks aaa...)

- Daljše oz. bolj zapletene besedne zveze, kot so npr. "Nuklearna elektrarna", mu delajo velike težave.

(nuk... nukleka... nukler... jederska elekrarna...)

- Odlično igra nogomet. Je eden najboljših "golgeterjev", namreč na vsaki dobrodelni tekmi zadane vsaj en gol.

(davno kad sam bio mali, prvu loptu su mi dali...)

- Če mu kdo reče, da je storil nekaj narobe, hitro poišče krivca nekje drugje.

(nije naše, našli smo...)

- O njegovih "podvigih" se veliko piše v dnevnikih s katerimi maha potem v parlamentu in se pritožuje, kako so mediji naperjeni proti njemu.

(čista čefurska karakteristika! Tudi čefurji so mnenja, da zavzemajo preveč prostora v časopisih.)

- Ima zelo slab spomin, namreč če ga česa neposredno obtožijo se on tega ne spominja.

(če pa slučajno SE spominja, potem tega ne zanika ampak samo odgovori: "...to so resne obtožbe...")

- Je delal in še vedno dela "biznis" in vsi, razen njega seveda, to vedo ampak nihče o tem ne sme govoriti.

(care, samo pare...)

- Ne prenese poraza!

(zajebo nas sudija style)

- Vedno hodi pred svojo žensko, včasih vzporedno z njo.

(zna se ko piša stojeći u našoj kući.)

No, pa še kaj bi se našlo. Skratka, naš dragi bivši (fala Bogu) premier je na čefurjih okronan za... Čefurja!

Peace out my brothers and sisters!

Sanny

Evo kaj sem danes prejel po emajlu, ampak najhujše je, da je še res.

Boris Dežulović: Ne možeš ti našeg čovika zajebat

Ne možeš ti našega čovika zajebat - rekao je s neskrivenim ponosom mnogi Hrvat pročitavši u novinama kako je stanoviti Saša (24) s otoka Krka prvi u svijetu, prvi dakle od svih šest milijardi ljudi i svih pola milijuna vlasnika novog američkog elektroničkog čuda, uspio probiti zaštitu revolucionarnog Appleovog mobitela iPhone. Saša je, naravno, odmah postao nova hrvatska medijska zvijezda, potamnivši slavu čak i onog Lopine, Šapine, kako se zvao onaj naš ugostitelj iz Berlina, haker koji je probio zaštitu berlinskog kladioničarskog sustava, pa postao autentični hrvatski Robin Hood što pljačka bogate da bi. dobro, kupio crveni ferrari.

Ne možeš ti našega čovika zajebat! Koliko puta ste u čuli tu rečenicu, izgovorenu na jednom od tri-četiri štokavska jezika s ovog brdovitog poluotoka, ovisno je li se za potrebe kafanskog razgovora nije dao zajebati naš čovik, čovjek, čovek, čo'ek, ili koja li već podvrsta te endemske balkanske životinje, upravo nevjerojatno prilagodljive svim životnim uvjetima, od surovih azijskih suhopoljina do skandinavske liberalne demokracije?

Iza te rečenice cijela je čudesna balkanska mitologija, čarobnija i opsežnija čak i od grčke, s odvažnim junacima čije podvige mi, smrtnici s podnožja Olimpa, prepričavamo s koljena na koljeno, dodajući uvijek nove detalje i nevjerojatne obrate, o dovitljivim zemljacima koji za našim šankovima postaju pravi bogovi i polubogovi.

Čuli ste te priče bezbroj puta, i sami ste ih često prepričavali. O onom hrvatskom gastarbajteru, ili Bosancu, Srbinu, svejedno, što je sagradio kuću na obali Ženevskog jezera, na državnoj zemlji, na užas šokiranih Švicaraca, koji su zbog toga morali mijenjati svoje manjkave zakone, jer u cijeloj sedam stotina godina dugoj povijesti švicarske države nije zabilježena bespravna gradnja, pa ne postoje ni zakonom predviđene sankcije. Ili je to bilo u Norveškoj? Zar je važno - nema te uređene demokracije koja će zajebati našeg snalažljivog zemljaka.

Pa nije li ono i spomenutog hrvatskog Robina Hooda, koji je njemačke kladionice oštetio za dva milijuna eura, sud u Berlinu oslobodio zato što tamošnje zakonodavstvo jednostavno nije predvidjelo njegove inovativne metode kladioničarskih malverzacija?

Proslavljeni košarkaš Chicago Bullsa Toni Kukoč pričao mi je, recimo, kako je s jednim takvim išao u ribolov na jezero Michigan. Amerikanci čuvaju riblji fond jezera Michigan i postavili su jasna pravila ponašanja: dopušteni ulov su dvije ribe. Stoga se, ulovivši drugu, Toni htio vratiti kući, ali zemljak se samo nasmijao i nastavio lov - izvukao je treću, pa četvrtu, pa sedmu, pa desetu. Naravno da je znao da ne može s deset riba proći strogu kontrolu na izlazu: kad je ulovio desetu, izabrao je dvije najveće, a ostale - bacio u jezero. Desetljećima su, eto, glupi Čikažani odlazili sa štapovima na jezero Michigan i vraćali se kući čim uhvate dvije ribe, pa makar i veličine inćuna, i nikome nikad nije palo na pamet da ulovi petnaest riba, pa izabere dvije najveće. Sve dok nije došao naš mitološki junak.

Ne može država Illinois našega čovika zajebat! - začuje se svaki put s druge strane šanka pouka te priče, pa krene sljedeća: ona o ratnim izbjeglicama iz Hrvatske, odnosno Bosne, odakle već, koji su shvatili da svaka njemačka savezna država izbjeglicama daje hiljadu maraka mjesečno, pa se prijavili u svaki od trinaest Bundesländera, i onda prvog u mjesecu sjedali u auto i odlazili na turneju po Njemačkoj, skupljati svojih 13.000 maraka socijalne pomoći. Svašta, eto, Švabo može, može napraviti auto koje će nadživjeti kenozoik, ali me može zajebati našeg čovjeka.

Meni osobno najdraža je pak ona priča o tom mitskom "našem čovjeku" koji se u izbjegličkom sužanjstvu Njemačke - ili Nizozemske, Švedske, Finske, izvori se ne slažu uvijek - zaželio domaće janjetine s ražnja. Zna se, naravno, da je janjetina na ražnju nezamisliva zapadno od Mure i da je nema na jelovnicima uljuđenih europskih gasthausa, jer to se na pristojnom Zapadu smatra ekstremno barbarskim načinom termalne obrade mesa, pa se taj naš-čovjek dosjetio da mlado janje kupi u trgovini s - kućnim ljubimcima. Prodavač se, kaže taj rašireni urbani mit, čudom načudio kupčevoj želji - neće on anakondu, tarantulu ili krokodila, kao sav normalan zapadni svijet, nego baš mladunče ovce - a kako u uređenom kapitalizmu nema toga što vam trgovac neće naći, tako je tjedan dana kasnije naš-čovjek došao u pet-shop po svoje malo, bijelo janje.

I prošla bi ta janjetina na ražnju bez posljedica, da se našem-čovjeku nije omililo, pa je u dućanu s kućnim ljubimcima naručio i drugo, i treće i sedmo janje. Raznježila se prodavačica u dućanu, stvar se pročula, za neobičan slučaj ljubavi čovjeka i domaćih životinja zainteresirali su se uskoro i novinari, ali i budni aktivisti lokalnog društva za zaštitu životinja, koje je zanimalo kako se taj siromašni nesretnik brine za svoje stado. I naposljetku je u plitkoj kosturnici u dvorištu iza kuće u predgrađu Düseldorfa - ili Malmöa? - otkrivena mračna tajna tihog i povučenog N. N., prognanika s krvavog Balkana.

Postoji i druga verzija ovog mita, još nadrealnija i luđa, gotovo kao predložak za karakter iz nekog psihološkog trilera. Zaklinjali su mi se ljudi da se stvar dogodila negdje u Americi, možda čak u Australiji, uglavnom negdje gdje je nemoguće vidjeti da bi se leševi životinja, kao kod nas, prodavali cijeli. Kako bilo, naš-čovjek je, zaželjevši se one iskonske radosti kad jaganjci utihnu, u mesarnici kupio dvije janjeće plećke, dva buta, rebarca, bržolice, glavu, cijelo je janje naš junak kupio u dijelovima, kod kuće ga sastavio žicom i - na veselje male izbjegličke kolonije - okrenuo na ražnju.

Eh da, ne možeš ti našeg čovjeka zajebat! - začuje se onda u kafani jednodušni zaključak, u kojemu ćete prepoznati duboko divljenje nenadjebivom balkanskom geniju, i više iskrenog ponosa nego što ga mogu izmamiti sve nacionalne himne i zastave, slavne bitke, titule svjetskih prvaka i svi Teslini patenti zajedno. Urbana mitologija bjelosvjetskih Slavena slavi njihovu neviđenu snalažljivost, kakvoj ih je naučila valjda surova povijest: to su hajduci i drumski razbojnici dvadeset prvog vijeka, koji odavno više ne pljačkaju trgovačke karavane, niti iz zasjede zaskaču mletačke, turske i austrijske naoružane patrole, već presreću porezne, socijalne, bankarske, financijske i ostale službe razvijene demokracije.

Jače je to čak i od njihova opjevanog i pomalo precijenjenog slobodarskog i državotvornog duha, jer nijednu državu nisu Hrvati, Srbi i Bošnjaci baš toliko sanjali da je ne bi prevarili. I radije će Hrvat položiti život na oltar domovine nego tisuću kuna poreza na njen šalter.

Obratite, uostalom, pažnju na tu rečenicu: ne možeš ti našeg čovika zajebat. Jer, i Zakon o rekreativnom ribolovu u američkoj državi Illinois, i Urbanistički plan ženevskog kantona, i pravilnik Savezne države Baden-Württenberg o stjecanju prava na socijalnu pomoć, i Zakon o zaštiti životinja Novog Južnog Walesa, svi su ustavi i zakoni modernog svijeta, kako je poznato, smišljeni samo da zajebu našeg čovjeka, i ni zbog čega drugog.

Takav će vam se naš-čovjek, ležerno naslonjen na svoj crveni ferrari pred kakvim berlinskim kafićem, požaliti da je i Drugi zakon termodinamike, zloglasni Zakon entropije, donesen samo da se zajebe njegova revolucionarna ideja o održivom razvoju neuređenog sustava.

Sustav je, naime, najveći prirodni neprijatelj našeg-čovjeka, mitološkog boga prevare, i cijela je povijest takozvanog napretka, od prvih zemunica do visokih civilizacija na ušćima rijeka, generirana samo idejom da se zajebe naš čovjek.

Zato je ohrabrujuća vijest s otoka Krka. Bogovi urbane mitologije hodaju, eto, ukorak s vremenom, i široko su sa kozjih staza narodne epike, iz prostora izbjegličkih logora i gastarbajterskih kontejnera na bauštelama - uz cvilež elektromotora i veselo okretanje kakvog domaćeg papkara nabijenog na kolac - zakoračili u digitalnu eru. Pričat ćete sutra tako o nekom našem neviđeno pametnom i snalažljivom čovjeku koji je lukavo zajebao cijeli norveški mirovinski sistem tako što je naoružan zoljom opljačkao blindirani kombi s penzijama, a supatnik sa šanka dodat će: nije to ništa, jedan naš student sa Krka - sutra će biti iz Živinica, Novog Pazara, već po potrebi - probio je zaštitu Appleovog iPhonea.

Hiljade vrhunskih inženjera uposlila je tvrtka Apple na tom projektu, uložila milijune dolara i angažirala cijele timove nobelovaca na osmišljavanju složenog sistema zaštite, što sve ta američka gamad nije poduzela, a sve samo s jednom namjerom - da zajebe našeg čovjeka. Zaboravili su, međutim, jednu stvar.

Ne možeš ti našeg čovjeka zajebati - dovršit ćete vi rečenicu, dok vam uz kičmu strojevim korakom, kao jedan, budu marširali žmarci ponosa.

Okey, jaz imam eno idejo...

Ampak je še vedno samo ideja in zato zbiram zamisli, da to malce nadgradimo.

Namreč, vsak teden mi pošljite ideje za naslov bloga, jaz se bom pa potrudil, da iz naslova izpeljem tisto najboljše... Ne rabimo bedastih tem, kot so "Najnovejša barva Audija A4" ampak resne teme, katere lahko potem komentirate.

Aktualna dogajanja, politika, psihologija, ljubav, nasveti...

Dajmo zdaj, na ZS zbiram predloge, začnemo pa v ponedeljek.

(s)mejte mi se prijatelji